Poznato je pod pojmom imovine na bilo koju novu nekretninu spremnu za korišćenje ili koja već ima dugoročnu upotrebu a to može biti nejasno stan ili kuća, dok u zakonu pojam imovine ima približno značenje za ovo, ali naravno, šire prirode od onoga što će biti samo dobro, legalno i povezano sa zakonom.
Onda za pravo, vlasništvo Је ли он Neposredna neposredna vlast nad objektom ili imovinom koju će vlasnik te imovine ili predmeta imati i šta će mu omogućiti da slobodno raspolaže njome, očigledno i uvek u zakonskim okvirima. Predmet prava svojine čine sva ona sredstva koja se mogu prisvojiti, ali za to imovina mora ispuniti tri sine qua non uslova: da je korisna, da postoji u ograničenoj količini i da se može koristiti.
Pravo na imovinu se razmatra ne samo u svakom posebnom nacionalnom ustavu svake zemlje, već iu međunarodnim konvencijama, paktovima i ugovorima kao što je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, proglašena 1948. godine u okviru UN.
Ovo pravo da budemo vlasnik takve stvari, omogućava da, u slučaju da je drugi napadnu ili oštete, možemo sudskim putem da tužimo ili osudimo one koji krše naše pravo nad tom imovinom. Uzmimo, na primer, situaciju da imamo motocikl, a kada ga ostavimo na parkingu dok kupujemo ili čekamo kod lekara, neko nam ga ukrade. Ili u drugom slučaju, ako imamo kuću koju dovršavamo, a odjednom nađemo da je neko uzurpirao one objekte koji nam odgovaraju kao vlasnicima.
U skoro svim zakonima, pravo na imovinu, preuzeto i inspirisano rimskim pravom, pretpostavlja tri fakulteta: upotreba ili ius utendi, uživanje ili ius fruendi i dispozicija ius abutendi.
Prvi se odnosi na pravo da će vlasnik neke imovine morati da je koristi, ali budi oprezan, sve dok ova upotreba ne prouzrokuje štetu, niti nanosi štetu drugima, na primer licu koje stekne imovine da biste je dali na korišćenje. Komercijalna plesna sala, na primer, morate poštovati neka osnovna pravila suživota, inače bi vaši susedi mogli da postupe protiv vas i vlasnik izgubi pravo korišćenja imovine.
S druge strane, ius fruendi je pravo na uživanje u dobru, što znači da će mu sa ili bez njegovog prisustva pripadati sve što dobro proizvede i može njime raspolagati, dok to može biti prirodno ili građansko, npr. , ja imam psa i nateram ga da dobije bebu, dakle, ovi, čim se rode, pripašće meni, ovo je prirodno voće a civil je na primer kad izađem iz stana i stavim ga kirija, novac koji će mi platiti onaj ko ga iznajmljuje je civilno voće.
I konačno, ius abutendi je ono što nam omogućava da raspolažemo stvari, to podrazumeva vaše pravo da je uništite, modifikujete, pa čak i date drugom.
Naravno, mimo naših imovinskih prava nad materijalnim dobrima na koja imamo pravo kao „vlasnici“, u nekim prilikama možemo da ih izgubimo deo ili sve kada ne ispoštujemo određene obaveze za nas ugovorene pred organizacijama, preduzećima ili institucijama. Na primer, veoma čest slučaj je da finansijski entitet kao što je banka zapleni deo naše imovine, oduzme vlasništvo nad njima kao način da izmiri dug koji smo ugovorili sa entitetom i koji, namerno ili ne, mi nisu blagovremeno izvršili isplate ugovorene sa takvom bankom. Naša imovina čini naše vlasništvo ili kapital, i to je ono što dolazi u obzir kada ugovaramo dugove (u slučaju kredita na primer) ili obaveze (u slučaju iznajmljivanja nekretnina).